Flamenko je andalužanska umetnost, rođena na jugu Španije. Ova umetnost se manifestuje u tri aspekta: u pesmi, igri i gitari. Kada je u pitanju njegovo poreklo, još uvek je prilično nedefinisano, obzirom da potiče iz davnih vremena iz naroda, nema dovoljno dokumentacije koja bi razjasnila nedoumice. Prvi pismeni zapis o flamenku pojavljuje se u jednom od Kadalsovih „Marokanskih pisama“ (1774), u kome se poreklo flamenka pripisuje ciganima, a znajući da ovi poziču iz Indije, lako se može videti njen uticaj. Od samog početka cigani su održavali flamenko živim i to su činili veoma posvećeno. Još jedan jak uticaj na flamenko potiče iz muslimanske Španije, među različitim etničkim grupama sa severa Afrike koji su u ranom srednjem veku nastanili jug Španije odnosno Andaluziju. Ovaj uticaj se jasno vidi u njegovoj harmoniji. Pesma flamenko pokazuje dosta sličnosti sa drugim muzičkim manifestacijama sa severa Afrike, kao na primer sa marokanskom muzikom.
   
Gitara često podseća na muzičke manifestacije ne samo iz severne Afrike već i iz crnačke Afrike. I ženski ples podseća dosta na neke severnoafričke plesove kada je u pitanju pomeranje kukova i ruku. Svi ovi uticaji koji su toliko očigledni da se ne mogu negirati, ne čude imajući u vidu da je Andaluzija toliko vekova bila pod uticajem ove kulture. Treba dodati i da je na ovoj teritoriji živelo više rasa zbog čega bi neko dalje zalaženje u poreklo flamenka moglo odvesti do jevrejskog folklora, iako se ne zna da li je to samo slučajnost ili stvano poreklo.

U svakom slučaju koliko je čista umetnost flamenka, toliko je u isto vreme i mešovita. Flamenko takođe ima sopstvene elemente koje ne deli ni sa jednim drugim folklorom, ali u isto vreme je očigledan veliki uticaj drugih naroda koji ga samo još više obogaćuju. Ukoliko želimo da bacimo pogled na evoluciju flamenka onakvog kakovog ga danas poznajemo, uzimajući u obzir svu dostupnu dokumentaciju, počećemo od nekog skorijeg vremena, između 1765 i 1860. godine. U to vreme se u tri grada stvarala škola: u Kadisu, Heres de la Fronteri i u Sevilji (Triana). Počevši od ovog vremena ples flameko dobija svoje mesto među španskim plesovima koji se razvijaju u školama, pleše se često u dvorištima, trgovima i privatnim kućama kada sus se priređivale zabave. Između 1860 i 1910 počinje najplodnije doba koje je nazvano Zlatno doba flamenka. U to vreme pojavljuju se taverne u kojima se razvija flamenko u svim svojim aspektima: u instrumentalnom, u pesmi i igri. Igra dostiže svoj pun sjaj, i postaje najveća atrakcija ovih taverni, a gitara postaje neizostavni element koji upotpunjuje igru i ples.

   
Između 1910 i 1955, pesma ulazi u epohu koja je nazvana opera flamenka gde pevaju jednostavne pesme kao što su fandange i povratne pesme (pesme pod uticajem Južne Amerike, koje su doneli pevači koji su emigrirali iz Latinske Amerike). Ovaj novi pravac flamenka se nije svima sviđao, i 1922. intelektualci Generacije 27 prave konkurs u Granadi sa ciljem da pronađu nove vrednosti koje čine ovu pesmu autentičnom.

Početkom 1915 stvara se ciklus veoma kvalitetnog pozorišnog plesa koji je doveo španski ples i flamenko na skoro sve scene na svetu. Renesansa u flamenku počinje od 1955. godine, kada se od izvođača izdvaja Antonio Mairena. U ovoj epohi ples se razvija u tzv. tablaosima, koji su naslednici taverni iz ranijih perioda. Pojavljuju se veliki umetnici u plesu koji nastupaju ne smo u tablaosima već i u pozorištima i na drugim scenarijima.    

Gitaristi koji prate ples i pesmu flamenka su više došli do izražaja u zrelom dobu flamenka. Sada, gitarista nije samo pratnja već solista. Pako de Lusija započinje novu etapu u razvoju flamenka sa velikom revolucijom u svom stilu izvođenja. Pored njega treba navesti idruge virtuoze ovog instrumenta kao što je Manolo Sanlukar. Flamenko nastavlja da se razvija kako bi postao univerzalan. U isto vreme aktuelna muzika flamenka ima mnogo toga zajedničkog sa džezom, salsom, bosanovom i drugim etničkim zvukovima sa raznih prostora i danas u Andaluziji možemo prisustvovati klasičnom flamenku koji izvodi japanska plesačica ili italijanski gitarista. Flamenko je danas najpoznatija muzika koja se razvija ka novoj eri gde su najsavremnenija sredstva komunikacija svedoci njegove gracioznosti, snage i šarma. Ali uvek će se najbolje osećati među uskim krugom prijatelja gde se samo nalaze gitara, glas i telo koje igra u zoru  i to je ono što zovemo „zabava flamenka“.